Ide­ja o su­sre­tu Ve­li­ča­na u Kra­gu­jev­cu, ko­ja je ro­đe­na kra­jem apri­la u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske, re­a­li­zo­va­na je u sr­cu Šu­ma­di­je kroz pro­mo­ci­ju dje­la po­čiv­šeg po­e­te Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća. NVU Ve­lič­ka ka­pe­ta­ni­ja or­ga­ni­zo­va­la je ovaj po­et­ski skup po uzo­ru na pod­go­rič­ki, ko­ji je bio po­sve­ćen Ra­den­ku Bje­la­no­vi­ću, Ve­li­ča­ni­nu, ko­ji stva­ra i ži­vi u Kra­gu­jev­cu. Ve­lič­ki knji­žev­ni stva­ra­o­ci iz Cr­ne Go­re bi­li su sa­da go­sti Kra­gu­jev­ca, gdje je Bje­la­no­vić pred­sjed­nik udru­že­nja ta­mo­šnjih grad­skih pi­sa­ca. Ka­ko je sa­op­šte­no iz Od­bo­ra za in­for­ma­ci­je ka­pe­ta­ni­je, su­sre­te u sr­cu Šu­ma­di­je po­dr­žao je kra­gu­je­vač­ki pred­u­zet­nik Mi­ro­slav Mi­la­nov Br­ko­vić, po­ri­je­klom Ve­li­ča­nin, ro­đen u Me­to­hi­ji, brat od stri­ca Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća, za­pa­že­nog po­e­te. Su­sre­ti su or­ga­ni­zo­va­ni pod na­zi­vom „Vo­ji­slav Br­ko­vić”.
Pr­o­mo­ci­ji u Kra­gu­jev­cu pri­su­stvo­va­li su ve­lič­ki Pod­go­ri­ča­ni – knji­žev­nik  To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, pro­fe­so­ri Bran­ko M.  Pa­u­no­vić i Mi­o­mir Mi­jo Bo­ško­vić, ko­ji je ujed­no i pred­sjed­nik NVU Ve­lič­ka ka­pe­ta­ni­ja, njen iz­vr­šni di­rek­tor Ma­rin­ko B. Pa­u­no­vić, te član uprav­nog od­bo­ra i film­ski re­ži­ser Go­ran Bje­la­no­vić iz Bi­je­log Po­lja. U Kra­gu­jev­cu su im se pri­dru­ži­li prof. dr Jo­van N. Stri­ko­vić iz Be­o­gra­da i Ve­li­ča­nin Dra­go­ljub Da­šo Pa­u­no­vić iz Uži­ca. Br­ko­vi­će­ve sti­ho­ve go­vo­ri­li su dram­ski umjet­ni­ci iz Kra­gu­jev­ca Ne­nad Vu­le­vić i Vla­di­mir Đor­đe­vić, te mo­de­ra­tor ve­če­ri Mi­o­mir Bo­ško­vić.
Ne za­ne­ma­ru­ju­ći isto­rij­ske či­nje­ni­ce ko­je ka­rak­te­ri­šu ve­lič­ko tra­ja­nje, Ma­rin­ko Pa­u­no­vić je u du­žem iz­la­ga­nju po­ten­ci­rao ne­sre­će kroz ko­je je Ve­li­ka u mno­gim go­di­na­ma svo­je isto­ri­je pro­la­zi­la. Naj­ve­ća od svih bi­la je ge­no­cid­ni po­kolj Ve­li­ča­na, 28. ju­la 1944. go­di­ne, u ko­me je za dva sa­ta po­bi­je­na sko­ro tre­ći­na sta­nov­ni­štva Ve­li­ke. Ka­zao je da je su­sret sa po­e­zi­jom Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća, za Ve­li­ča­ne – pi­sce i do­bre po­zna­va­o­ce knji­žev­no­sti, bio ve­li­ko ot­kro­ve­nje. Oni su ma­lo zna­li o nje­mu i nje­go­vom ve­lič­kom po­ri­je­klu, a još ma­nje o nje­go­vim sti­ho­vi­ma ko­je knji­žev­na kri­ti­ka upo­re­đu­je sa sti­ho­vi­ma Vla­di­ke Ra­da, Bran­ka Milj­ko­vi­ća i Bo­dle­ra.
Vo­ji­slav Br­ko­vić se u knji­žev­no­sti po­ja­vio 1993. go­di­ne. Nje­go­va pr­va zbir­ka „Be­rač cve­ća”, ko­ju je ob­ja­vio „Rad” iz Be­o­gra­da, od­mah je po­tvr­di­la da je ri­ječ o pje­sni­ku iz­u­zet­no ja­kog lir­skog sen­zi­bi­li­te­ta. Ti­me je Vo­ji­slav us­po­sta­vio lič­ni pje­snič­ki imidž ko­ji je na­do­gra­dio – pro­du­bio i pro­ši­rio zbir­ka­ma pje­sa­ma „Pi­smo Mo­sa­vi” u iz­da­nju „Pla­vog ja­ha­ča” iz Be­o­gra­da 1994. go­di­ne, i „Sme­jač”, u iz­da­nju be­o­grad­ske „Pro­sve­te” 1996. go­di­ne. Na­kon to­ga iz­da­vač­ka ku­ća „Rad” iz Be­o­gra­da štam­pa ob­je­di­nje­no iz­da­nje te tri zbir­ke pod za­jed­nič­kim na­slo­vom „Be­rač cve­ća”, 2000. go­di­ne. Sli­je­di  još ne­ko­li­ko Br­ko­vi­će­vih zbir­ki po­e­zi­je, ko­je je ta­ko­đe štam­pao  „Rad”, a po­seb­no se iz­dva­ja­ju „Lim­bo­vi Kra­ga­ča” i „Ve­tar sve­ta­ca”. Za ovo pje­snič­ko dje­lo Slo­bo­dan Ra­ki­tić je re­kao da je Vo­ji­sla­vov cilj bio da u jav­no­sti pro­vje­ri ono što je u no­ći­ma mno­gih ne­sa­ni­ca pi­sao i stva­rao.
– Na­slo­vi tih nje­go­vih zbir­ki u „Be­ra­ču cve­ća” aso­ci­ra­ju na ve­dri­nu, op­ti­mi­zam, sre­ću, lju­bav... Na ži­vot. Ali, ni­je to ta­ko. Ve­dri­nu ra­nja­va­ju tra­go­vi ta­me, ili ka­ko to Vo­ji­slav u pje­smi „Ta­jan­stve­ni ot­kup” ka­že, „Ze­mlja ple­te sve­tlo­sne sno­po­ve sa sno­po­vi­ma ta­me”. U nje­go­vim sti­ho­vi­ma osje­ća se i  je­zi­va sa­mo­ća ko­ju on pre­zi­re i jed­nu pje­smu na­slo­vlja­va „Pre­zi­rač sa­mo­će”. Krug o sa­mo­ći i otu­đe­no­sti Br­ko­vić za­tva­ra pje­smom  „Re­tro­spek­tiv­ne sa­nja­ri­je” u ko­joj ka­že „Ob­ja­vio sam svad­bu sa sa­mo­ćom”, i  „Sa­mo usa­mlje­nost mo­že da oži­vi sli­ke iz­bri­sa­ne me­te­žom ži­vo­ta” – be­sje­dio je Ma­rin­ko Pa­u­no­vić, za­pa­ziv­ši da se mo­žda u Vo­ji­sla­vo­vu du­šu još od dječ­jih da­na use­lio usud srp­skih se­o­ba, ka­da su se nje­go­vi pre­ci iz Ve­li­ke za­pu­ti­li ka rav­noj Me­to­hi­ji.
Na­gla­še­na re­flek­siv­nost u Br­ko­vi­će­vim sti­ho­vi­ma bi­la je, či­ni se, po­seb­no in­spi­ra­tiv­na za ne­u­rop­si­hi­ja­tra Jo­va­na Stri­ko­vi­ća, pro­fe­so­ra Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du u pen­zi­ji, ko­ji je u na­dah­nu­toj ana­li­zi uspio da de­ši­fru­je sno­ve i za­no­se pje­sni­ko­ve du­še.
Knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki je kao svo­je­vr­sni mo­to svog do­ži­vlja­ja i ana­li­ze po­et­skog i ži­vot­nog pe­si­mi­zma u po­e­zi­ji Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća uzeo upra­vo Br­ko­vi­ćev stih „Me­ne je strah ovog ži­vo­ta...”
– Ana­li­zi­ra­ju­ći Br­ko­vi­će­ve sti­ho­ve, ko­je ka­rak­te­ri­še i kra­si du­bo­ka mi­sa­o­nost, a ima­ju­ći u vi­du za­tam­nje­ne obri­se nje­go­ve po­et­ske stvar­no­sti, su­o­čio sam se sa jed­nim ob­li­kom go­to­vo za­go­net­nog is­ka­za, ko­ji se opi­re uobi­ča­je­nom tu­ma­če­nju po­e­zi­je, sa iz­ra­zi­to slo­že­nim i stro­go kon­tra­sti­ra­nim ži­vot­nim is­ku­stvom pe­si­mi­ste, ko­ji stre­pi pred uža­snom ru­ši­telj­skom mo­ći zla, kao i sa ta­ko bol­nim sa­zna­njem o nje­go­voj iš­ču­pa­no­sti iz svi­je­ta i ap­so­lut­noj iz­dvo­je­no­sti iz dru­štva, u ko­me se osje­ćao i su­vi­šan i ne­ka­ko uda­ljen. Či­ta­nje po­e­zi­je Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća tek pred­sto­ji. Mno­gi će joj se i vra­ća­ti, jer sti­če se uti­sak da je ta po­e­zi­ja pre­vas­hod­no in­spi­ri­sa­na dej­stvom zla i da ne pru­ža mo­guć­nost da se od to­ga pje­snik od­bra­ni – na­gla­sio je Ži­va­lje­vić.
Na­dah­nu­to je, ta­ko­đe, o po­e­zi­ji Vo­ji­sla­va Br­ko­vi­ća u kra­gu­je­vač­kom pa­ro­hij­skom do­mu go­vo­rio i nje­gov ve­lič­ki, od­no­sno me­to­hij­ski sa­brat, sa­vre­me­nik i pri­ja­telj, pje­snik Ra­den­ko Bje­la­no­vić.
Dru­go ve­če knji­žev­nog dru­že­nja sa Kra­gu­jev­ča­ni­ma bi­lo je po­sve­će­no pje­sni­ci­ma iz Ve­li­ke, bez ob­zi­ra gdje tre­nut­no ži­ve. Po­zi­vu za tu ri­jet­ku du­hov­nu pri­red­bu oda­zva­li su se To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, Mir­ko Bla­žov Jo­kić, Ra­den­ko Bje­la­no­vić, Go­ran Bje­la­no­vić i Bran­ko Pa­u­no­vić, ko­ji ni­je pje­snik, ali je iz svo­je isto­rij­ske knji­ge ko­ja je u pri­pre­mi za štam­pu ka­zao ne­ko­li­ko sti­ho­va.
N.V.


Po­sje­ti­li ma­na­stir Ka­le­nić

Dvo­dnev­ni Ve­lič­ki knji­žev­ni su­sre­ti u Kra­gu­jev­cu na­sta­vlje­ni su or­ga­ni­zo­va­nom po­sje­tom ma­na­sti­ru Sve­tog Ge­or­gi­ja na Li­pa­ru, mje­stu u ko­me je ne­ka­da uči­te­lje­vao je­dan od naj­ve­ćih srp­skih pje­sni­ka i bo­e­ma Đu­ra Jak­šić, gdje su ro­đe­ne i dvi­je naj­ljep­še nje­go­ve po­e­me – dva bi­se­ra srp­ske po­e­zi­je „Na Li­pa­ru” i „Po­noć”. Dru­že­nje je, na­kon Li­pa­ra, na­sta­vlje­no po­sje­tom sred­nje­vje­kov­nom ma­na­sti­ru Ka­le­nić, ko­ji se na­la­zi u bli­zi­ni Tr­ste­ni­ka. Zna­ča­jan je zbog vi­še­vje­kov­nog tra­ja­nja, bez ob­zi­ra na osman­lij­sko rop­stvo i ko­ji je mno­go pu­ta pa­ljen i ob­na­vljan.


Za­vi­čaj­ci na oku­pu

Za­do­volj­stvo zbog uspje­le pro­mo­ci­je Br­ko­vi­će­vog stva­ra­la­štva upot­pu­nje­no je pri­su­stvom nje­go­ve naj­bli­že rod­bi­ne – bra­ta od stri­ca Mi­ro­sla­va, ko­ji je po­dr­žao ove su­sre­te, te Vo­ji­sla­vlje­ve kćer­ke Bo­ja­ne, bra­ta Zo­ra­na, se­stre Na­de i osta­lih čla­no­va nje­go­ve naj­bli­že rod­bi­ne. Svi oni su to­kom po­et­ske ve­če­ri ima­li pri­li­ku da na vi­deo-bi­mu po­gle­da­ju iz­lo­žbu umjet­nič­kih fo­to­gra­fi­ja Da­ša Pa­u­no­vi­ća sa mo­ti­vi­ma iz Ve­li­ke.